уторак, 02. новембар 2010.

Decaci pavlove ulice


Dečaci Pavlove ulice

Književni rod: epika
Književna vrsta: roman
Tema: Kako su dečaci Pavlove ulice provodili svoje nemirno dečaštvo u ratnim igrama, kopirajući starije, kao i junake iz pročitanih avanturističkih romana.
Ideja (poruka): Ovde bi mogla da se kaže ona narodna: Boj ne bije svijetlo oružje, već boj bije srce u junaka. Odnosno, čovek se ne meri pedljom nego delima koja čini. Ili: fizički slabije od sebe ne treba da maltretiramo i da ih ponižavamo; pravo jačeg vlada među životinjama, a ne važi za ljude. Treba biti čovek.
Mesto i vreme radnje: Radnja se odvija u Budimpešti u Pavlovoj ulici krajem 19. veka.
Fabula
Na početku romana pisac nas uvodi u atmosferu dečaka podeljenih u dve "ratničke" grupe. Povod za sukob je u zapleni klikera dečaku iz Pavlove ulice (Nemečeku) od braće Pastora iz druge "ratničke" grupe. (Vidi na sledećem video-snimku!↓)
Prilično dosadan čas hemije remeti iznenadni zvuk muzike. Bila je to nekakva vesela mađarka melodija koja je na verglu dobila ritam marša. Dečji pogledi su sa eksperimenta ( zelenog plamena u Bunzenovoj lampi)  odlutali kroz otvoren prozoru, tražeći izvor muzike. Uzalud je profesor naredio da se zatvori prozor, dečaci su se krišom dopisivali. Bila je to poruka: "Posle podne u tri glavna skupština. Biranje predsednika na gradilištu. Obnarodovati".
Kad se čas završio, deca su bila vesela, i njihovu razdraganost nije mogla pomuti ni činjenica što je prodavac slatkiša tog dana podigao cenu.
Plac i drvara u Pavlovoj ulici mesto su centralnog događaja: ... "to je bio grad, šuma, stenovit brdski kraj, jednom rečju svakad ono za šta su ga toga dana proglasili"... "na gradilištu su svi bili oficiri, a samo Nemeček - redov".
Na skupštini dečaci Pavlove ulice su izabrali vođu: 11 glasova dobio je Janoš Boka, a tri - Deže Gereb.
Tri dečaka iz Pavlove ulice odlaze na "teren" crvenih košulja, u Botaničku baštu i prodiru na njihovo ostrvo. Da bi to ostvarili, morali su da prođu kroz razne prepreke i opasnosti.
Boki i Nemečeku najteže je bilo kad su među dečacima iz protivničke družine videli Gereba, u koga je Boka imao puno poverenja, a ovaj ga je izdao. U večernjoj tišini čuli su Gerebove reči: "Na gradilište se može ući sa dve strane...Najbolje će biti da se unapred dogovorimo kada ćete doći. Onda ću ja doći na gradilište poslednji i ostaviću otvorena mala vrata".
Nemečeka svi dečaci su potcenjivali i smatrali plašljivim, nedovoljno zrelim za njihovo društvo. Međutim, taj mali plavi dečak je pokazao da je hrabar kad se sam našao među brojnim "crvenim košuljama". "Jest, Nemeček. Ja sam. I nemojte tragati ko je ukrao iz arsenala zastavu dečaka Pavlove ulice, ja sam je ukrao. Mogao sam ostati na drvetu dok svi ne odete...Ali kad je Gereb rekao da  među nama nema nijednog koji je  hrabar, mislio sam u sebi: Čekaj, pokazaću ja tebi da i među dečacima Pavlove ulice ima hrabrih, ako niko drugi, ono Nemeček, redov. Evo me...sad radite sa mnom šta hoćete, istucite me, otmite mi iz ruku barjak, jer ga drukčije neću dati... Ta ja sam sam, a vas je desetorica".

Razgovor o romanu
1. Da se podsetimo: Kako se zovu vođe ratničkih družina?
Feri Ač je vođa družine koja je nosila crvene košulje, a Janoš Boka je na čelu "ratnika" sa zeleno-crvenimkošuljama.
2. Kojom slikom počinje roman?
Atmosferom dosađivanja na času hemije.
3. Zašto su učenici psihički odsutni sa časa?
Sa ulice je dopirao zvuk muzike. Bila je to nekakva vesela mađarka melodija koja je na verglu dobila ritam marša. Uz to dečaci su se krišom dopisivali o tome gde da se nađu posle časova.
4. Oko čega se stvara zaplet u romanu?
Braća Pastor iz suparničke družine oteli su klikere od Nemečeka, redova Bokine čete. To je povod za obračun.
5. Šta znači reč AJNŠTAND?
To je naročita reč peštanske dece kad neki jači dečko vidi slabijeg od sebe da se igra klikerima, pa hoće da ih uzme od njega, onda samo kaže ajnštand. Ta ružna nemačka reč znači da je jači dečak klikere proglasio za ratni plen, i da će upotrebiti silu ako se slabiji usprotivi.
6. Gde je mesto centralnog događaja?
Plac i drvara u Pavlovoj ulici.
7. Nemeček ima mnogo vrlina. Koju njegovu osobinu najviše ceniš?
8. Neki Nemečekovi postupci izazivaju divljenje i kod neprijatelja. Kad se to i kako dogodilo? Pogledaj gore plavo podvučen tekst!

Feri Ač, vođa "crvenih košulja", cenio je hrabrost Nemečeka i pozvao ga u svoju družinu, ali je mališa ponosno odbio. Onda je kažnjen tako što su ga zagnjurili u plitko jezero, a on je ćutke sve podneo iako je bio prehlađen. Ač je takođe naredio da i braća Pastor po kazni skoče u jezero.
Pred odsudnu bitku  za odbranu gradilišta (domovine) družina Pavlove ulice ostala je bez jedinog svog redova, jer se plavokosi Nemeček razboleo.
Uzrok Nemečekove bolest bio je nazeb, jer se triput okupao: jednom za domovinu, drugi put slučajno i treći put su ga primorali.
U međuvremenu Gereb šalje pismo "komandantu  i generalu" Boki u kojem priznaje grešku za izdaju i moli za oproštaj i traži da se vrati u družinu kao običan redov i učestvuje u borbi za spas gradilišta. Boka i njegovi oficiri primaju Gereba, a Boka još naređuje da sa o Gerebovoj grešci ne govori.
Dečaci obe ratničke družine prihvataju "objavu rata" a time i "pravila ratovanja". Neće biti tuče, biće upotrebljen samo peščane bombe, pravilno rvanje i borba kopljem. "Ko sa oba ramena dotakne zemlju, taj je pobeđen. Kopljem se nije smelo tući i bosti i dvojica ne mogu napasati jednoga".
Opis rata u romanu je dosadno razvučen sa mnogo pojedinosti. Feri Ač je vojsku podelio u dve grupe: jedna, kojom je komandovao stariji Pastor, napala je gradilište iz Marijine ulice, a drugu je predvodio Ač. Ova je imala da sačeka ishod prve grupe. Bokina odbrana u Marijinoj ulici bila je vrlo uspešna: zarobio je svih šest "crvenih košulja". Kad se uverio da je izgubio bitku, Ač je u borbu ušao iz Pavlove ulice. Nastavljeno je bombardovanje peščanim bombama, ali je Feri Ač napredovao ka kolibi ne bi li oslobodio svoje zatočenike.
 Presudan momenat za ishod bitke bio je kad je pred Ača stao Nemeček, koji je za čitavu glavu bio niži od njega. "Jedno slabašno plavo dete je podiglo dve ruke  i uzviknulo: "Stoj"! Mali plavi bolesni dečak pojuri tada na Feri Ača i strahovitim naporom ... iznenađenog vođu lepo i pravilno baci na zemlju. Zatim i on klonu preko njega, onesvešćen".
Veliku radost pobede dečacima Pavlove ulice pomutila je činjenica da se Nemeček smrtno razbole (zapaljenje pluća). Obilazili su  ga drugovi iz družine, ali je u ponoć stigao i Feri Ač. Zaboravio sam da vam kažem da je posle bitke Nemeček dobio čin kapetana.
Koliku su ljubav dečaci osećali prema svom igralištu najbolje ilustruje jedna rečenica koju je na samrtničkoj postelji izrekao Nemeček. "Vetar je zatresao prozore  sobe u kojoj se, " u malom krevetu, mučio jedan mali kapetan u groznici...A kapetan, sa tužnim osmehom, jedva čujno, gotovo šapatom, reče: "Sa gradilišta duva. S dragog gradilišta duva".
Ubrzo,  posle Nemečekove smrti, na gradilište su došli  radnici da ga prekopaju: napraviće podrume, temelje, kuće.
Bokina družina je imala crveno-zelenekape, a ratnici Feri Ača crvene košulje. U borbi oni se među sobom oslovljavaju sa: gospodine komandante, poručniče... da, razumem, izvršavam, zapovedajte, imam li čast  da govorim sa gospodinom komandantom, a razgovori se vode u stavu "mirno".Ovakav način ophođenja dečaci su "snimili" iz gledanih ratničkih i avanturističkih filmova o "divljem zapadu" i  iz pročitanih romana koji raspaljuju dečju maštu. Setite se Toma Sojera, on se jednom bio "odmetnuo" u gusare.
 
Glavni likovi:
Erne Nemeček: Na početku romana za njega pisac kaže da ni za koga nije značio ništa. Bio je mršav slabašan dečak. U vojsci dečaka Pavlove ulice - jedini redov. Svi su mu mogli da naređuju, a on da sve sluša i izvršava naređenja. Iako fizički slabašan, nejak, Nemeček je pokazivao mnoge druge osobine po kojima je postao poštovan u obe družine. Njegova hrabrost, kad je svojom voljom otišao u Botaničku baštu da uhodi crvene košulje, njegovo prkosno držanje pred Feri Ačom i neizmerna odanost družini Pavlove ulice. Jedina je tragična ličnost ovog romana. Jedino se za njega dečja igra završila sa najtežim posledicama. Od nazeba se razboleo. Na samrtničkoj postelji on je u mislima uz svoje drugove , na svome gradilištu. Veoma su potresne slike kako dečaci , na kraju, žale svog hrabrog malog drugara, koji je za svoju družinu učinio više od ostalih. Njegov topao lik dominira u nizu veoma lepih likova u romanu.
Boka: "Imao je 14 godina i na licu mu je bilo malo tragova muževnosti. Ali čim bi otvorio usta, dobio bi nekoliko godina. Glas mu je bio dubok, blag i ozbiljan...Retko je govorio gluposti. U manje svađe nije se mešao".Među dečacima Pavlove ulice veoma je omiljen. Ulivao im je poverenje i bio im je u svemu pravi vođa: mudar, smiren, ozbiljan i pronicljiv.
Feri Ač: Za njega pisac veli: "Bio je tako strašan... bio je jak dečak i neverovatno hrabar. Ali je u očima imao nešto milo i simpatično, nešto čega nije bilo u očima Pastora". Bio je pravedan i strog i prema svojim. Umeo je da bude i osećajan kad se Nemeček razboleo, Feri je poslao svoje dečake da ga posete.

недеља, 03. октобар 2010.

Orlovi Rano LETE

Književni rod: epika  
Književna vrsta: roman 
Autor: Branko Ćopić
Mesto radnje: Bosanska krajina, selo LIPOVO
Vreme radnje: Pred početak Drugog svetskog rata i za vreme okupacije (jesen 1940. i proleće 1941.)
Glavni likovi: Jovanče, Stric, Nikolica, Đoko Potrk, Lazar Mačak i Lunja.
Sporedni likovi: Poljar Lijan, učiteljica, učitelj i Nikoletina Bursać
Tema: Kako je proticalo  nemirno i burno dečaštvo
Jovančetove družine
Ideja (poruka): Poruka je u naslovu romana. Orao i soko u narodnoj poeziji simboli su slobode i hrabrosti. Za ove dečake rekli bismo pre da suorlići, ali u teškim iskušenjima oni su raširili svoja krila  i počeli rano, nego što se očekivalo, da lete, to jest, postali su pravi orlovi. Prerano suočavanje sa surovošću i nepravdom; još nedozreli (dečaci) morali su boriti se za opstanak i slobodu, ili što bi Njegoš rekao: "Mlado žito, navijaj klasove, pređe roka došla ti je žnjetva".

Fabula
Roman počinje opisom Prokinog gaja, pošto se na toj sceni zbiva najveći deo radnje. ( "Zapuštena, gusta i prilično  velika šuma, na sat hoda od podnožja planine" sa obiljem "zapuštenih krošanja". Uz to, tu je i grob hajduka Jovančeta, na samoj ivici gaja. Tepsija, zaravan u Prokinom gaju, mesto je gde su deca najčešće boravila.
Zaplet nastaje kad početkom te školske godine u selo Lipovo stigne novi učitelj, "zloćud stariji čovek", pijanac, nevaspitan, mrk, zlovoljan, svadljiv, koji je po kazni iz grada premešten u selo. Imao je nos crven kao paprika, a obraze podbule - sve od rakije. Đaci su bili uplašeni i zažalili su za dobrom, leptirastom plavomučiteljicom Lanom.  S tim se nikako nije mogao pomiriti Stric, najviši đak u razredu, te je za učitelja smislio originalan nadimak: gospodinPaprika. Ova vest iz zadnjih redova širila se po poznatom sistemu "javi dalje" i kad je stigla do polovine učionice, učitelj je primetio šaputanje i dreknu:
"Šta vi tu šapućete, a"?
Preplašenom đaku, kod kojeg se zaustavio , same izleteše reči:
"Molim, gospodine Paprika, kažu da se vi zovete gospodin Paprika."
Naravno, učitelj je besno tražio da se javi "kum", a Jovanče je hrabro preuzeo odgovornost na sebe, a Stric je dobio zadatak da nađe prut.
Da ne bi dobio batine, Jovanče iskače kroz prozor i tu nastaje opšta trka za njim uz šalu i smeh.
U nastavku pisac nas postupno "upoznaje" sa dečacima članovima "hajdučke družine" koja se "odmetnula" zbog zuluma njihovog učitelja Paprike. Družina se postepeno uvećava: prvoJovanče, zatim Stric, pa Đoko Potrk, Lazar Mačak...
Članovi družine polažu zakletvu na grobu hajduka Jovančeta, čukundede njihovog vođe Jovančeta. Uređuju logor na Tepsiji. Grade kolibu za družinu i kućicu za kuju Žuju i ognjište za vatru. Dok  ostala deca, koja nisu dobila batine,  idu u školu, družina boravi u logoru, a kad đaci pođu kući i družina "hajduka" se zajedno sa njima vraća. Dakako, ova tajna nije mogla ostati za dugo. Logor je prvo "otkrila " devojčica Lunja, koja posle silnih rasprava sa dečacima postaje član družine. Lukavi poljar Lijan krene da uhodi hajduke kad su roditelji ovih dečaka saznali da im sinovi, umesto u školu, idu negde u šumu. Ovaj deo romana kipi od komičnih situacija kao što je i ona kad poljar Lijan nabasa na tajnu Žujinu kuću i upadne u jamu, ili scena kad roditelji opkole skrovište sa svih strana. Dečaci su se branili bacanjem kromira na napadače. Na kraju su ipak savladani, ali u njihovu odbranu staje NikoletinaBursać, seoska delija, i spasava ih od kazne. Na uporno navaljivanje seljaka, učitelja Papriku povukoše iz njihove škole, a u selo se ponovo vrati učiteljica Lana. Tako je okončana hajdučija i svi dočekaše zimu u školi. Evropom je besneo rat. Družina čeka proleće. Tu se završava prvi deo romana.
Drugi deo romana počinje vešću koju je učiteljica Lana saopštila učenicima. Otpočeo je rat. Beograd je bombardovan. Zaštitnik dečije družine Nikoletina Bursać odlazi u rat. "Toga trenutka prestalo je ono pravo,bezbrižno djetinjstvo đačkog harambaše Jovančeta. Nastalo je jedno drugo djetinjstvo, oprljeno mrazom rata, dječaštvo buntovnika, nekadašnjeg vođe odmetnika iz Prokinog gaja". Okupatorska vlast ("ustaše") oduzimali su seljacima oružje, vojničku opremu, pljačkali žito i stoku, premlaćivali i mučili ljude, palili kuće, ubijali nejač. Stara družina dečaka se aktivirala. Zadatak im je bio da motre i obaveštavaju seljane o približavanju ustaša selu. Tako su Jovanče i Stric upozorili Nikoletinu da njegovoj kući idu ustaše i tako mu pomogli da se na vreme sakrije. Paljenjem vatri, odnosno, dimnim signalima sa obližnjih uzvišenja Lisine i Golog brda, kao i kurirskim načinom obaveštavanja, upozoravali su seljane na dolazak neprijatelja. Stric se jednom izložio smrtnoj opasnosti. Ustaše su na njega pripucale, ali je stradao samo njegov šešir. Jovanče i Mačak spasili su opkoljene Lanu, Nikoletinu i Lijana, pokazavši im put do pećine. U njoj su u toku NOB-a partizani čuvali zaplenjeno oružje i municiju. Čitava Jovančetova četa prošla je kurirski kurs. Prokin gaj postaje partizanska radionica.
Roman se završava podatkom da u rat odlazi Jovančetova družina.
"Neka bude onako kako ste se dogovorili na poslednjem sastanku u  Gaju: oni koji ostanu živi sastaće se opet jednog dana u Prokinom gaju, naložiće vatru u logoru Tepsija i oko nje će pričati o onima koji se nisu vratili.               



Glavni likovi:
Junaci ovog romana učenici su četvrtog razreda osnovne škole, osim Nikolice.
Jovanče: Harambaša hajdučke družine je postao jer je bio najcenjeniji i najodlučniji od svih dečaka. Pisac za njega veli: Dječak je od starijih čuo tek ponešto o pravdi, ali sluti da je dobro i pravedno to što je pokušao da zaštiti Strica. To ga ispunjava čudnom snagom i radošću i daje mu odvažnost da sam krene u dubinu puste šume" da bi izabrao mesto za hajdučki logor. Bistrouman je, procenjuje stvari pametno, a prema svima iz svoje družine odnosi se brižno i privrženo. On je i snaga i "mozak" hajdučke družine. Dečaci u njega imaju veliko poverenje, omiljen je i poštovan.Stric: Njegovo pravo ime bilo je Stevo, ali su ga u razredu zvali Stric jer je bio najviši. Bio je siroče bez oca i majke. Dosetkom je reagovao na mane učitelja. U romanu najviše komike ima kad je na sceni Stric, ali imao je i jednu slabu tačku prema devojčici Lunji, za koju su svi znali, pa su ga zadirkivali, a on bi pri pomenu njenog imena uvek pocrveneo i zbunio se. Bio je neustrašiv što je i dokazao kad je sam prespavao noć u šumi. Ume da razgovara sa životinjama.Đoko Potrk: Tako su ga zvali jer je trkom dolazio u školu i vraćao se kući, potrkivao je i onda kad na tablu izlazi. U družini je bio zadužen za sklapanje stihova:
Naš učitelj baš je slika,
nos mu 
crven ko paprika..
Ovdje živi hrabra 
četa
harambaše 
Jovančeta..
Nik Ćulibrk, zvani Amerikanac: Otac mu je dugo radio u Americi, pa je povremeno u razgovoru koristio engleske reči: halo, bojsovi i sl. Nosio je plave pantalone i kaubojski šešir.Nikolica
: Najmlađi u družini, učenik prvog razreda. Bio je svojeglav i ljut, crn kao Arapin. Prepoznatljiv je u romanu po tome što je uvek sa sobom vodio kuju Žuju, zbog toga su ga zvali Nikolica sa prikolicom.Ivan Popović Vanjka: Njegov otac je bio za vreme I svetskog rata zarobljen u Rusiji i tamo se oženio Ruskinjom. Plavokos je i krupan da su ga svi zvali Vanjka Široki.
LunjaTo je razdragana devojčica, koja, gde god da dođe, donosi neku radost i toplinu. Ona se, makar i nedovoljno svesno, bori za ravnopravnost između dečaka i devojčica i u tome na najbolji način pokazuje da je u mnogo čemu iznad dečaka ( na primer u hrabrosti: setimo se scene u tajanstvenoj pećini, ili kad otkriva diverzante.)  Nju pisac ovako slika: Lunja je bila tiha ćutljiva desetogodišnja djevojčica, velikih mirnih očiju. Stričeva prva komšinica. Uvek je ćutke i nepozvano išla za dječacima, posmatrala šta rade i kako se igraju, pronalazila ih je u ribarenju oko rijeke, u krađi lubenica, u potrazi za ptičijim gnijezdima. Vikali su na nju, prijetili joj čak i kamenjem, ali tiha radoznala djevojčica sklonila bi se samo za kratko vrijeme i tek je dječaci smetnu sa uma, a ona već viri iza nekog žbuna ili šuškajući izlazi iza visokog kukuruza... Ona je Stricu uvijek za petama... krpi dječacima košulje, čarape, kape, prišiva dugmad, brine o svenu.
Poljar Lijan: "Krivonog čičica lisičijeg lica i lukavog pogleda". Uvek je "mućkao bocu s rakijom i potezao iz nje". Ume da se pretvara i da se ulaguje; seoskom knezu se obraća sa kneže-viteže. Njegov zadatak je bio da luta selom "na krivim hodaljkama i da juri decu s tuđih voćnjaka i vinograda i da im brani da love ribu... Boreći se večito sa decom, nije čudo što je i sam podetinjio; upuštao se u prava dečija lukavstva, smicalice i doskočice. Međutim, nije bio zločest, niti surov prema deci. Naprotiv, mnogo je voleo decu i najčešće im "gledao kroz prste" kad bi ih uhvatio u šteti. Pisac za njega veli:" Umije taj da vreba... kao pravi osnovac, da se provlači kroz plot, krije se tako vešto kao da igra žmure, a po potrebi će se i na drvo uspuzati...Domišljat i sam je krao voće, lubenice i krastavce, a onda je po selu dizao dreku i "tražio lopove".
Nikoletina Bursać: To je momak neobično jak koji se zaštitnički odnosi prema  svoj seoskoj deci. ( Na primer, kada spasava decu-hajduke od fizičkih kazni njihovih roditelja posle hvatanja u njihovom logoru. Bio je nežan i osećajan, popustljiv prema dečijim nestašlucima. Među privim je otišao u borbu kad je neprijatelj napao domovinu. Ovom junaku Ćopić je posvetio zbirku pripovedaka "Nikoletina Bursać". Neke ste već čitali (Surovo srce, Mitraljezac golubijeg srca).
Učitelj je bio "zloćud stariji čovjek koga su po kazni, zbog pijanstva, premjestili u selo iz obližnje varošice". Imao je poveći crven nos kao paprika i podbule obraze od pijanstva. Vrebao je svaku priliku da, i bez ikakvog razloga, tuče decu i da vreči kao jarac. Poslije onog Lunjinog navaljivanja da dobije batine i njezinog neočekivanog bjekstva kroz prozor, učitelj Paprika se sasvim prozlio. Upadao je u razred ljut i mamuran, podozrivo gledao primerne đake, zlurado se smeškao, razgoropadio bi se i sve đake redom tukao govoreći:"Baš mi je škola za vas divljake seoske! Za vas je šuma i koze, a ne knjiga.